ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ „ХРОНИКА ШЕКУЛАРА“ ПРОТОЈЕРЕЈА АНДРИЈЕ ПОПОВИЋА У БЕОГРАДУ 

ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ „ХРОНИКА ШЕКУЛАРА“ ПРОТОЈЕРЕЈА АНДРИЈЕ ПОПОВИЋА У БЕОГРАДУ 

Имамо част и задовољство да обавестимо читаоце часописа „Глас Холмије“ да је изашла из штампе књига „Хроника Шекулара“ протојереја Андрије Поповића Шекуларца, свештеника, ратника и свештеномученика. Књига „Хроника Шекулара“ угледала је светлост дана у години када обележавамо спомен на 75-огодишњицу његове мученичке смрти. Овом књигом одужили смо дужни дуг проти Aндрији и подигли смо му споменик, трајни и незаборавни. Имали смо посебну част да одржимо промоцију књиге „Хроника Шекулара“ дана 20. априла 2018. године у просторијама Црногорско-херцеговачког покрета у Београду. Пред многобројним, потомцима, саплеменицима и поштоваоцима проте Андрије Поповића о књизи су говорили протојереј-ставрофор Димитрије Kалезић, професор Универзитета у пензији, као рецензент, Раде Бракочевић, политиколог, један од приређивача књиге и Милош Поповић, праунук проте Андрије, као приређивач и издавач књиге. Промоцију је водио Драган Ристов Поповић, који је произносио одломке из књиге, као и сведочења Шекулараца о проти Андрији Поповићу. Својим присуством и гуслањем, промоцију је увеличао наш познати гуслар Саша Лакетић који је уз гусле отпевао песму „Смрт Риста Поповића“. Пре него што изнесемо излагања учесника промоције, имамо жељу да поштованим читаоцима „Гласа Холмије“ изложимо кратак животопис великог проте Андрије Поповића.
Прота Андрија је поникао из знамените свештеничке породице, из братства Поповића из ломног Шекулара, која је подарила свом роду и Цркви преко 20 свештеника. Рођен је 28. октобра 1869. године у Шекулару од оца Сава, свештеника и мајке Магре, рођ. Пешић. Основно образовање је стицао у родном Шекулару и Андријевици. Још као ђак истицао се својим јунаштвом у окршајима са Арнаутима, Руговцима. Двогодишњу богословску школу је завршио у манастиру Острог. После женидбе са Миленом рођ. Вуковић, рукоположен је за свештеника 12. јуна 1890. године. Био је постављен за пароха шекуларског на парохији коју је наследио од свог оца Сава. Пуних 30 година, прота Андрија је служио свом роду и Цркви на парохији шекуларској од свих цењен и поштован. 
Поред своје парохијске службе, обављао је и дужност војног свештеника у Шекуларско-тебачком батаљону под командом знаменитог капетана Мила Кењића. Са својим батаљоном учествовао је у Првом и Другом балканском рату на ослобађању од турског ропства и бугарских напада. У првом светском рату, Европском рату, прота је био војни свештеник и Дечанске бригаде и Лимске дивизије. Био је учесник знаменитих бојева на Гласинцу, Викри, Добруну и Суводолу. У свим бојевима против Аустријанаца, прота је показао велику храброст, те су га његови саборци звали и „поп јунак“. После капитулације Краљевине Црне Горе јануара 1916. године, прота Андрија је интерниран у злогласни логор Нађмеђер у Мађарској. На интервенцију митрополита Митрофана Бана, био је ослобођен и вратио се у родни Шекулар, те одлази у комите у борбу против окупације аустријске војске. Крај рата и ослобођење дочекује у комитском покрету. 
После рата, прота је дао свој допринос у насељавању Шекулараца и Васојевића на Косову и Метохији. После 30 година преданог рада на парохији шекуларској, са бројном породицом населио се у Исток, у Метохији и преузима парохију источку маја 1921. године. Истим жаром и прегалаштвом учествује у свим сферама друштвеног живота у Истоку. Био је председник Школског одбора, председник Аграране заједнице, члан управног одбора за изградњу народног дома у Истоку. Као печат свог мукотрпног рада на парохији источкој, прота Андрија је дао велики допринос у изградњи цркве Светих апостола Петра и Павла у центру Истока. Као први председник Одбора за подизање цркве, учествовао је у изградњи са својим сином попом Владетом, заједно са својим парохијанима и добротворима. На парохији источкој замењује га син, поп Владета фебруара 1928. године, а прота Андрија као свештеник у пензији и даље активно учествује у раду парохије источке и друштвеном животу у Истоку. Прота је био цењен и уважаван од својих парохијана у Истоку и околним местима своје парохије и свима је служио као пример својим животом и службом Богу и роду. 
Прота Андрија није напустио свој Исток и своју парохију у страхотама Другог светског рата. Остао је да брани свој дом, свој народ својим присуством и примером. Храбро је пркосио Арнаутима, којима је сметао на њиховом путу уништавања свега српског и православног. Његова кућа је служила као уточиште за избегли народ и нејач. Велики прота Андрија је мученички страдао на празник Усековања главе Светог Јована Крститеља, 11. септембра 1943. године. Иако је био упозорен да постоји план за његово убиство, прота Андрија није хтео да напусти своју кућу и Исток. Прота је убијен, мучки, са седам куршума од стране дивље арнаутске банде у својој 74-ој години. Постоје сведочења да је прота Андрија сахрањен под куршумима на старом источком гробљу. Тако је завршио живот овај велики човек, свештеник, ратник, Шекуларац.
Прота Андрија Поповић је добио за своје заслуге следећа одликовања од војнограђанских власти: Златну Обилића медаљу за храброст, Орден за пријесто и отаџбину краља Николе I, медаљу Освећено Косово 1912. године, Ратни крст 1913. године, Ратну споменицу краља Петра I Ослободиоца од 1914 – 1918. године и орден Југословенске круне. 
Са својим протиницом Миленом, прота Андрија је изродио шеснаесторо деце. Вечан му спомен! 
Један од првих говорника на промоцији књиге „Хроника Шекулара“ био је проф. др Димитрије Калезић, професор Универзитета у пензији и рецензент књиге. Његово излагање доносимо у целости.

Поштовани и цијењени скупе,

Књига „Хроника Шекулара“ протојереја Андрије Поповића представља богатство предочено нашем савременику и предложена његовој пажњи да ствари које су слика и спомен стварнога стања не игнорише или намерно забаци у заборав, него да их уклопи у велику цјелину стварности, која није само локална и мало значајна. То и јесте успомена на оно што има значење да не падне у заборав и да буде игнорисано. Зато овакве ствари треба спасавати од игнорисања и заборава, јер све што је било – чињеница је, и треба да буде сачувано од заборава. Ако ствар овако схватимо, онда ће нам de profundis (из дубина) бити јасна стара латинска изрека која каже да historia est magistra vitae (историја је учитељица живота). Па како да нам буде учитељица она маса података која је занемарена и бацили смо је у заборав?
Ови подаци, ма како били ускога и локалног значаја, не морају бити кључни садржаји историјскога излагања, јер допуна његових излагања, богаћење садржаја, оживљавање и освјежавање знања и обавјештења о ономе на што се односе... не могу бити занемарени и забачени, јер то је била животна стварност; сад кога времена, ранга, значења... споредно је, али је битно да реалне ситнице, ма како биле мале и локалне значењем, представљају прилог ономе што је већ познато, а не непотребно детаљисање. Сваки податак има – као вијест о ономе што је било и као освјежавање сјећања на оно што је било – вриједност, јер је у питању аутентичност.
Рукописни прилози дају посебан акценат и аутентичности и времена настанка и на свој начин гарантују стварност реченога, јер је у питању аутентична документациона илустрација и њени прилози што читаоца уводи у поређење података, а то значи – у аутентичну провјеру и доказност. Зато Књига о Шекулару је и књига о његовим Шекуларцима. Ту је главни чинилац и субјект аутентични Шекуларац прота Андрија Поповић, писац, колекционар, чувар грађе која је ушла међу корице књиге: краћи приступни текстови, његова биографија, па хроника Шекулара, затим његове службене бесједе, ратни дневник који чува аутентичне и драгоцјене податке којих – или многих од њих можда и нема у државним архивама, или ако их и има, не тако детаљно, па преписка и, најзад, фотоприлози – документарних текстова и бројних лица – прате и њихове породице уже и шире. Све су то прилози у самој књизи и историји Шекулара и шире, и овако су ушли у историјску литературу за читање и увид у приступ архивској грађи. Тако, ово је ушло у историју и чува податке од заборава, поготово од немара и игнорисања. Личност је бесмртна, а подаци о њеном раду нека буду што дуже сачувани. Па, иако је историја учитељица живота – тако, нека ова лица и њихови подаци улију свој садржај у историју да више и доказније уче, како би њени ученици били бољи зналци. Овдје је ријеч о протинима ближњим сродницима и непосредним сарадницима, али једних и других било је још и за њих књига није затворена иако их нема у приложеним архивским подацима. Тога је поријекла, али је нешто млађи, и наш савременик Драгослав Шекуларац, свјетска легенда фудбала скоро пола вијека који је њихов изданак и аутентична потврда – почетно и потврдно од презимена Шекуларац. 
После проф. др Димитрија Калезића присутнима на промоцији се обратио Милош Поповић, теолог, приређивач и издавач књиге „Хроника Шекулара“.

Поштовани скупе, драга браћо и сестре,

Дозволите ми да Вам се обратим као приређивач и издавач књиге „Хроника Шекулара“. Прво, неизмерну захвалност што је ова књига угледала светлост дана дугујем рецензенту проф. Др. Димитрију Калезићу и брату Радету Бракочевићу. Књига обухвата најважније списе, документе, преписку и фотографије који се чувају у протиној архивској заоставштини. Главни део књиге чини запис проте Андрије коју је назвао Хроника Шекулара. У првом делу Хроника обухвата приповедање проте Андрије о историји Шекулара до завршетка Великог рата 1918. године. Други део се односи на насељавање проте Андрије и његове породице у Исток. Трећи део, веома значајан, говори о шекуларском свештенству у самом Шекулару, шекуларском свештенству у Метохији, као и о свештеницима у Горњовасојевићкој нахији и Плаво-Гусињу. Књига затим обухвата сачуване протине беседе изговорене на светим Божијим службама у Шекулару, Руду и Истоку. Да бих истакао оригиналност, протин ратни дневник, који је настао у Великом рату од 1914 – 1916. године, скенирао сам и као таквог приредио у књизи. Значајан део књиге чине најважнија документа проте Андрије почевши од сведочанства о завршеним разредима основне школе до сведочења протинице Милене о погибији и убицама проте Андрије. Важан сегмент књиге чини преписка проте Андрије са виђенијим људима свога доба, Митрополитом Митрофаном Баном, капетаном Милом Кењићем, бригадиром Милом Матановићем, историчарима Марком Цемовићем и Томашем Катанићем. Дубоко верујем да су ова два знаменита историчара и мотивисала проту Андрију да заврши свој спис Хронику Шекулара и остави у наслеђе будућим поколењима. Све ово, као и објављене фотографије су, како каже уважени професор Калезић у својој рецензији, „екстраприлог који протино излагање конкретизује и утемељује, богатећи га животношћу“. Желим да истакнем подршку професора Калезића да „текст треба објавити тако да се у његовој штампаној верзији препознаје оригинал из чије је подлоге израстао“ (из рецензије професора Калезића). Овим методом приређивања, сачували смо оригиналност и аутентичност свих објављених списа.
Још једном желим да се свима захвалим на сугестијама, помоћи и подршци, посебно мојој породици Поповић. Хвала Вама што сте у оволиком броју дошли и својим присуством увећали ову промоцију. Посебну захвалност упућујем професору др Димитрију Калезићу, Радету Бракочевићу, гуслару Саши Лакетићу, Драгану Ристовом Поповићу и Миљану Дашићу који су помогли да се одржи промоција књиге „Хроника Шекулара“ и да одужимо дужни дуг великом проти Андрији. Бог Вам свако добро даровао!

Милош Момиров Поповић